Wenn die Tamburica erklingt, erinnern sich die Alten, fragen die Jungen, und Kinder tauchen in etwas ein, das sie nicht erklären können.
Postoje instrumenti koji zvuče kao zemlja iz koje potiču. Španija ima gitaru, Irska ima uillean pipes, a Srbija — tamburicu. Ovaj žičani instrument, sa žicama poređanim u parove, u rukama dobrog svirača može zvučati kao čitav orkestar.
Tamburica je stigla u srpske krajeve tokom osmanske vladavine, verovatno iz Persije ili Anadolije, a Srbi su je prihvatili i toliko transformisali da je danas neodvojiva od srpskog muzičkog identiteta. U Vojvodini je postala simfonijska — tamburijaški orkestri broje i do osamdeset članova. U Šumadiji je intimnija. U dijaspori — nostalgicna.
Ono što tamburica radi ne može se lako opisati rečima. Kada zasvira, stari se sete, mladi upitaju, a deca zarone u nešto što ne mogu da objasne. Možda je to zvuk koji asocira na sigurnost — na kuće gde su odrastali roditelji, na proslave koje se pamte po mirisu roštlja i zvuku žica, a ne po fotografijama.
U SKD Karađorđević, muzička pratnja za nastupe kombinuje živu svirku i snimke, zavisno od tipa nastupa. Ali kada se pojavi živi muzičar sa tamburicom, sala se promeni. Postoji jedna vrsta pažnje koja nastaje samo tada — kada zvuk dođe iz ruku, a ne iz zvucnika.