Deca od šest do četrnaest godina, u malim nogicama, nose težinu svih generacija pre njih — i ne znaju to. I upravo to ih čini posebnim.
Ima nešto dirljivo u pogledu deteta od sedam godina koje pokušava da upamti korake Moravca. Jezik tela je nov, noge nisu sigurne, koncentracija luta — ali lice je ozbiljno kao da nosi nešto važno. I nosi.
Ansambl Mališana u SKD Karađorđević obuhvata decu od šest do četrnaest godina, i to je — po mišljenju naših pedagoga — idealan uzrast za usvajanje folklornih obrazaca. Ne zato što su deca tada najposlunsnija, nego zato što su otvorena. Telo još nije razvilo inhibicije, muzika se prima bez predrasuda, a ritam postaje prirodan kao disanje.
Ono što deca ne uče samo u sali jeste priča iza igre. Zašto se igraju kola, šta znači motiv na nošnji, odakle dolazi pesma koja se peva. Ovu dimenziju unose roditelji i stariji igrači, a deca je upijaju usput — ne kao lekcija iz škole, nego kao priča pred spavanje.
Možda je najlepši trenutak u radu sa Mališanima onaj kada dete koje je počelo ne znajući levo od desnog stane na pozornicu i odigra celu koreografiju napamet. U tom trenutku, publika vidi nastup. Mi vidimo nastavak. Tradicija koja preživljava nije ona koja se upisuje u knjige — nego ona koja se upisuje u telo, jednim korakom po jedan.