Žikino kolo, Moravac, Šumadinka — sama imena nose u sebi energiju. Šumadijsko kolo se igra brzo, s obaveznim poskocima i naglašenim ritmom koji gazi u zemlju kao da hoće da potvrdi da je živo.
Ako Srbija ima srce, ono kuca šumadijskim ritmom. Brdovita, šumovita, ona zemlja između Morave i Save dala je Srbiji njene ustanke, njene knezove i neke od njenih najprepoznatljivijih narodnih igara.
Žikino kolo, Moravac, Šumadinka — sama imena nose u sebi neku energiju. Šumadijsko kolo se igra brzo, s obaveznim poskocima i naglašenim ritmom koji gazi u zemlju kao da hoće da potvrdi da je živo. Nema tromosti, nema lenjosti — svaki korak mora biti siguran, svaki skok — visok. Igra odražava mentalitet Šumadinca: pažljiv, ali izazovan; miran, ali spreman.
Ono što šumadijsku igru čini posebnom nije samo tempo već i komunikacija između igrača. Kolo nije niz paralelnih pokreta — to je dijalog. Kolovođa vodi, ostali slede, ali u tom sledovanju postoji sloboda: poneka varijacija, poneki osmeh, poneki pogled koji kaže „vidim te, igram s tobom.“ Ta dimenzija igre ne može se zapisati u koreografiji.
U SKD Karađorđević, šumadijskim igrama posvećujemo posebnu pažnju, jer one su — u svakom smislu — osnova. Ko ne zna Moravac, ne zna srpski folklor. A ko zna Moravac — ima ključ za sve ostalo.