Kada zasvira tamburica, stari se sete, mladi upitaju, a deca zarone u nešto što ne mogu da objasne. To je moć ovog skromnog instrumenta koji je Srbija uzela od sveta i pretvorila u svoju.
Postoje instrumenti koji zvuče kao zemlja iz koje potiču. Španija ima gitaru, Irska ima uillean pipes, a Srbija — tamburicu. Ovaj žičani instrument, sa žicama poređanim u parove, u rukama dobrog svirača može zvučati kao čitav orkestar.
Tamburica je stigla u srpske krajeve tokom osmanske vladavine, verovatno iz Persije ili Anadolije, a Srbi su je prihvatili i toliko transformisali da je danas neodvojiva od srpskog muzičkog identiteta. U Vojvodini je postala simfonijska — tamburijaški orkestri broje i do osamdeset članova. U Šumadiji je intimnija. U dijaspori — nostalgicna.
Ono što tamburica radi ne može se lako opisati rečima. Kada zasvira, stari se sete, mladi upitaju, a deca zarone u nešto što ne mogu da objasne. Možda je to zvuk koji asocira na sigurnost — na kuće gde su odrastali roditelji, na proslave koje se pamte po mirisu roštlja i zvuku žica, a ne po fotografijama.
U SKD Karađorđević, muzička pratnja za nastupe kombinuje živu svirku i snimke, zavisno od tipa nastupa. Ali kada se pojavi živi muzičar sa tamburicom, sala se promeni. Postoji jedna vrsta pažnje koja nastaje samo tada — kada zvuk dođe iz ruku, a ne iz zvucnika.